Интервју – Александар Крстић
Интервју - Александар Крстић
„Читав свет је позорница“- Виљем Шекспир
Али, у свету у коме наше одлуке и знање замењују аутомати и компјутери, тешко је наћи наше рефлекторе који би нас обасјали светлошћу. Једини одговор је окренути се уметности, као једној од ретких ствари која нам не може бити одузета. Стога је наша редакција разговарала с глумцем Народног позоришта у Нишу, Александром Крстићем.
Можете ли нам прво рећи ко је и шта је глумац?
То је прилично опште питање.Он је пре свега човек, као и сваки други, а глума његов посао и то посао као било који други. Он је „извођач гумачких радова“ чији је задатак да се бави емоцијама и карактерима људи, јер да би ушао у неки лик, онмора да проникне у његову психологију.
Колико је тешко остати свој међу свим тим ликовима?
Често се глумачки посао мистификује.То је рутина, као када професор одржи своје предавање, а писац напише песму или роман.Једноставно уђеш и одиграш.Кад је време да се твој лик појави, позива те инспицијент, затим одиграш свој део и вратиш се иза сцене.Наравно, ако је представа захтевнија, више се емотивно кидаш, те си присутнији.Свакако да неко има већу или мању трему. Са мном то није случај, јер сам већ толико година у овом послу. Али постоје улоге које не можеш да одиграш на прву лопту, због изузетне слојевитости ликова.
Када сте први пут помислили да се бавите глумом?Шта Вас је навело на то?
Све је почело од драмске секције. Била је то трећа година гимназије, 1995/96. Признајем да ме није у почетку привлачила идеја да се придружим драмској секцији.Водио ју је професор социологије и спремали су „Покондирену тикву“. Упркос наваљивању дугова, одбијао сам да учествујем у томе. Али, када је дошао дан премијере у позоришту, ја сам седео у мрачном седмом реду, док су моји другови били на сцени обасјани светлошћу рефлектора.Желео бихда то будем ја и могао бих да будем ја.Зато није изненађујуће што сам учествовао у припремању наредне представе. Затим, у четвртој години ме је професор социологије одвезао на аудицију у Пироту. Била је то велика ствар, са готово двадесет година и радом у драмској секцији наћи се заједно с људима који су имали много више искуства, били професионалци у правом смислу те речи. Тако сам и формално добио звање глумца, био плаћен за оно што радим. При повратку кући једино сам том мишљу био окупиран: „Ја сам глумац!“А све је почело од тога да сам се усудио да будем мало другачији.И, наравно, од жеље.
Пре него што сте се одлучили за глуму, да ли Вас је нешто друго привлачило?
Углавно је све било уско везано с глумом. Занимао сам се за музику, свирао у музичкој групи. Математика ми никада није била јача страна, те сам био наклоњенији сликању и свим облицима уметности.
С обзиром да сте завршили гимназију општег типа, да ли Вам је и како помогло знање стечено уњој?
Мој савет основцима је увек да упишу гимназију.Након осмог разреда немаш појма шта ћеш.Зато општа гимназија пружа најшире образовање, дотиче све сфере науке и уметности, а самим им даје добру основу за даље усавршавање. Још у античкој Грчкој сматрана је за елитну школу у којој су се изучавале различите дисциплине, док данас нуди мгућност да се о свакој теми дозна више и тако створи шири поглед на свет, што значи и упис на било који факултет. Ипак, најбитније од свега је да те за нешто заинтересује, као што је мене за ликовно, музичко и историју.
Када се осврнете уназад, имали нешто што би сте променили?
Неке ствари бих обавио можда на лакши начин, али циљ би ми био исти. Глума је једино чиме бих могао да се бавим.
Нажалост, млади данас немају превише интересовања за сценску уметност и уметност уопште.Шта је по Вашем мишљењу узрок томе?
Узрок најпре треба тражити у породици и школи.Најшешће у окружењу влада то неинтересовање. Свакако да све зависи и од породичног васпитања и наслеђа, али ни у ком слушају не мора да буде пресудно. Друштвом влада нека врста апатије и безнађа, али то је више психолошко и социолошко питање. Бино је да млади у својој самоупућености имају добре професоре који су вољни да анимирају децу.Значајни су и одласци у позориште, на концерте и читање, иако се, нажалост, због интернета све ређе отварају књиге.
Да ли постоји нека улога коју бисте желели да одглумите, али Вам се за то још нијеуказала прилика?
Имао сам прилике да се бавим доста лепим улогама, занимљивим пројектима, глумио Јесењина на руском. Не постоји нека конкретна улога, али ту су оне опште којима сваки глумац тежи: историјске ичности, ликовииз светске књижевности, Шекспирови јунаци.
Шта бисте поручили нашим ђацима који желе да се баве глумом?
Свима бих поручио да уложе више рада.Није све у таленту, већ у раду, раду на себи и настојању да будеш професионалац у свакој прилици.Треба превазићи лењост-у послу, глуми, животу, јер је то гадна ствар. Увек треба бити отворен, критички настројен према себи и спреман на преиспитивања. Битно је да испуниш себи дан, изазовеш себе постављањем циља на који треба да одговориш. Мораш да нађеш нешто што ти покреће мозак, да будеш отворен према свету и добро организован. Труди се да учиниш нешто добро за себе.
Мартина Стојковски IV1
