Intervju – Aleksandar Krstić

Intervju - Aleksandar Krstić

„Čitav svet je pozornica“- Viljem Šekspir

Ali, u svetu u kome naše odluke i znanje zamenjuju automati i kompjuteri, teško je naći naše reflektore koji bi nas obasjali svetlošću. Jedini odgovor je okrenuti se umetnosti, kao jednoj od retkih stvari koja nam ne može biti oduzeta. Stoga je naša redakcija razgovarala s glumcem Narodnog pozorišta u Nišu, Aleksandrom Krstićem.

Možete li nam prvo reći ko je i šta je glumac?

To je prilično opšte pitanje.On je pre svega čovek, kao i svaki drugi, a gluma njegov posao i to posao kao bilo koji drugi. On je „izvođač gumačkih radova“ čiji je zadatak da se bavi emocijama i karakterima ljudi, jer da bi ušao u neki lik, onmora da pronikne u njegovu psihologiju.

Koliko je teško ostati svoj među svim tim likovima?

Često se glumački posao mistifikuje.To je rutina, kao kada profesor održi svoje predavanje, a pisac napiše pesmu ili roman.Jednostavno uđeš i odigraš.Kad je vreme da se tvoj lik pojavi, poziva te inspicijent, zatim odigraš svoj deo i vratiš se iza scene.Naravno, ako je predstava zahtevnija, više se emotivno kidaš, te si prisutniji.Svakako da neko ima veću ili manju tremu. Sa mnom to nije slučaj, jer sam već toliko godina u ovom poslu. Ali postoje uloge koje ne možeš da odigraš na prvu loptu, zbog izuzetne slojevitosti likova.

Kada ste prvi put pomislili da se bavite glumom?Šta Vas je navelo na to?

Sve je počelo od dramske sekcije. Bila je to treća godina gimnazije, 1995/96. Priznajem da me nije u početku privlačila ideja da se pridružim dramskoj sekciji.Vodio ju je profesor sociologije i spremali su „Pokondirenu tikvu“. Uprkos navaljivanju dugova, odbijao sam da učestvujem u tome. Ali, kada je došao dan premijere u pozorištu, ja sam sedeo u mračnom sedmom redu, dok su moji drugovi bili na sceni obasjani svetlošću reflektora.Želeo bihda to budem ja i mogao bih da budem ja.Zato nije iznenađujuće što sam učestvovao u pripremanju naredne predstave. Zatim, u četvrtoj godini me je profesor sociologije odvezao na audiciju u Pirotu. Bila je to velika stvar, sa gotovo dvadeset godina i radom u dramskoj sekciji naći se zajedno s ljudima koji su imali mnogo više iskustva, bili profesionalci u pravom smislu te reči. Tako sam i formalno dobio zvanje glumca, bio plaćen za ono što radim. Pri povratku kući jedino sam tom mišlju bio okupiran: „Ja sam glumac!“A sve je počelo od toga da sam se usudio da budem malo drugačiji.I, naravno, od želje.

Pre nego što ste se odlučili za glumu, da li Vas je nešto drugo privlačilo?

Uglavno je sve bilo usko vezano s glumom. Zanimao sam se za muziku, svirao u muzičkoj grupi. Matematika mi nikada nije bila jača strana, te sam bio naklonjeniji slikanju i svim oblicima umetnosti.

S obzirom da ste završili gimnaziju opšteg  tipa, da li Vam je i kako pomoglo znanje stečeno unjoj?

Moj savet osnovcima je uvek da upišu gimnaziju.Nakon osmog razreda nemaš pojma šta ćeš.Zato opšta gimnazija pruža najšire obrazovanje, dotiče sve sfere nauke i umetnosti, a samim im daje dobru osnovu za dalje usavršavanje. Još u antičkoj Grčkoj smatrana je za elitnu školu u kojoj su se izučavale različite discipline, dok danas nudi mgućnost da se o svakoj temi dozna više i tako stvori širi pogled na svet, što znači i upis na bilo koji fakultet. Ipak, najbitnije od svega je da te za nešto zainteresuje, kao što je mene za likovno, muzičko i istoriju.

Kada se osvrnete unazad, imali nešto što bi ste  promenili?

Neke stvari bih obavio možda na lakši način, ali cilj bi mi bio isti. Gluma je jedino čime bih mogao da se bavim.

Nažalost, mladi danas nemaju previše interesovanja za scensku umetnost i umetnost uopšte.Šta je po Vašem mišljenju uzrok tome?

Uzrok najpre treba tražiti u porodici i školi.Najšešće u okruženju vlada to neinteresovanje. Svakako da sve zavisi i od porodičnog vaspitanja i nasleđa, ali ni u kom slušaju ne mora da bude presudno. Društvom vlada neka vrsta apatije i beznađa, ali to je više psihološko i sociološko pitanje. Bino je da mladi u svojoj samoupućenosti imaju dobre profesore koji su voljni da animiraju decu.Značajni su i odlasci u pozorište, na koncerte i čitanje, iako se, nažalost, zbog interneta sve ređe otvaraju knjige.

Da li postoji neka uloga koju biste želeli da odglumite, ali Vam se za to još nijeukazala prilika?

Imao sam prilike da se bavim dosta lepim ulogama, zanimljivim projektima, glumio Jesenjina na ruskom. Ne postoji neka konkretna uloga, ali tu su one opšte kojima svaki glumac teži: istorijske ičnosti, likoviiz svetske književnosti, Šekspirovi junaci.

Šta biste poručili našim đacima koji žele da se bave glumom?

Svima bih poručio da ulože više rada.Nije sve u talentu, već u radu, radu na sebi i nastojanju da budeš profesionalac u svakoj prilici.Treba prevazići lenjost-u poslu, glumi, životu, jer je to gadna stvar. Uvek treba biti otvoren, kritički nastrojen prema sebi i spreman na preispitivanja. Bitno je da ispuniš sebi dan, izazoveš sebe postavljanjem cilja na koji treba da odgovoriš. Moraš da nađeš nešto što ti pokreće mozak, da budeš otvoren prema svetu i dobro organizovan. Trudi se da učiniš nešto dobro za sebe.

Martina Stojkovski  IV1

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *